Septembar 7, 2014

Vratila sam se u Beograd posle dvomesečnog odsustva. Nekako, uvek kad se vraćam,  srce mi zatreperi –  poznate ulice, priroda, reke, ljudi – moj Beograd  “ na ušću dveju reka ispod Avale “. Ovog puta to uzbuđenje je izostalo. Sivo je. Retko viđam osmehe. Nije samo do kiše. Nekako smo degradirani u svakom smislu. Životarimo. Logično je da onda krenemo po sećanjima kada je bilo lepše . Mnogi moji  prijatelji u poslednje vreme osećaju nostalgiju za nekadašnjim duhom Beograda, kulturom,  kada su stvari imale svoj  smisao i sve je bilo bitno. Bitno šta čitaš, koju muziku slušaš, da li ideš u pozorište, kako si obučen za koju priliku, da li si lepo vaspitan.

Ovaj tekst pišem za sve one koji su doživeli lepe dane takvog Beograda, njegove značajne ljude,  i  koji se sa nostalgijom sećaju takvog Beograda.

Mnogi divni i  interesantni ljudi  stvarali su u posleratnom Beogradu, uprkos jakom socijalističkom okruženju i uspevali da dah sveta i kospomolitskog unesu u Beograd. I uspevali su. Čini mi se da smo ih pomalo  zaboravili. Zato sam imala potrebu da ih se nekako podsetimo i shvatimo kako su bili i kako su još uvek  sjajni. Inspiraciju sam dobila od svog druga Vladimira Skočajića,  koji piše sjajne tekstove o muzici,  i čiji sam tekst o Predragu Ivanoviću nedavno pročitala. Naravno,  najbolje poznajem polje muzike pa ću se zato i baviti ovom temom.

Darko Kraljić  je jedan od najznačajnijih kompozitora jugoslovenske posleratne zabavne muzike. Rođen je u Zagrebu, ali se po izbijanju Drugog  svetskog rata doselio u Beograd. Komponovao je šlagere i muziku za čak 50 filmova različitih žanrova od kojih su napoznatiji  Ljubav i moda, Zvižduk u osam, Čudna devojka. Njegov prvi festivalski pokušaj,  Mala pesma iz Srema,  odbijen je od strane opatijskog žirija. Na festivalima učestvuje tek od 1987.  kada je Slađana Milošević za MESAM prijavila njegovu pesmu Bez nade. Njih dvoje su objavili  sjajan album Slađana i Darko sa džez baladama.

Devojko mala, Čamac na Tisi, Zvižduk u osam, Somborske ruže,  su neke od pesama po kojima ćemo ga uvek pamtiti.

Predrag Ivanović  rođen je u Beogradu 1930. godine.  Od malena je gajio naklonost ka džez muzici. Studirao je trubu na muzičkoj  akademij i i već  sa 19. godina primljen je u Orkestar radio Beograda.  Sa 20. osniva svoj čuveni  vokalni sastav koji je u početku bio sekstet a kasnije kvartet .Muziku ovog ansambla karakteriše višeglasno harmonsko pevanje i,  ni pre a ni posle,  niko se u Jugoslaviji  i Srbiji nije bavio ovom vrstom žanra.

Ansambl je imao veliki uspeh, ali je jedan od članova ubrzo preminuo i bend je odlučio da prekine sa radom. Za njihov usph najzaslužniji je Darko Kraljić koji je prvi pustio na radiju svoju pesmu Mala tema iz Srema u njihovom izvođenju. Na njegovu molbu,  Predrag Ivanović  je napisao  aranžman za pesmu Devojko mala .

Za pesmu Pod sjajem zvezda  Predrag Ivanović  je rekao da je “ samo prepisao melodiju od Beograda koji je postojao u njemu. “  U ovoj pesmi je sadržana sva ona emocija i simbolika zbog koje i pišem ovaj tekst.

Vojislav Bubiša Simić rođen je 1924.  godine u Beogradu u kome živi i još uvek aktivno radi. Ovo je čovek neverovatne energije, znanja i interesovanja  uvek mi izmami osmeh. Ljudi ga znaju po tome sto je 30- tak godina bio dirigent Džez orkestra radio Beograda, ali on je i kompozitor, aranžer, pijanista,  a takođe je napisao i knjigu Sentimentalno putovanje. Pre svega je orijentisan na džez muziku i stvaralaštvo, ali  se oprobao i sa šlagerima kao i u simfonijskoj, horskoj i muzici za decu. Bubiša je svedok kako se posleratni Beograd muzički postepeno edukovao da bi 50- tih godina džez muzika, kao i šlageri postali mejnstrim pravac .

Za današnje vreme kaze:” Ne, nikada nisam podnosio novokomponovane narodnjake. Početkom 80-ih godina se sve to izmešalo, ljudi sa sela su došli u grad, struktura gradskog stanovništva se skroz promenila i oni su od te naše divne izvorne muzike napravili neki bućkuriš. Čini mi se da je sve nekako počelo od Lepe Brene i Zahara, da bi kasnije na scenu nastupili neki totalni diletanti i amateri koju su počeli da pišu sve vulgarnije tekstove, koje je pratilo takođe vulgarno odevanje.

Po meni, ta muzika, za razliku od džeza, roka i šlagera, ima jedan negativan momenat (možda će mi na ovome neki zameriti, možda i ne, iskreno – baš me briga): to je taj komercijalni, materijalni momenat, zbog koga su im mnoge ugledne medijske kuće kao što su Radio Televizija Beograd, ili novine kao Politika (a naročito njihova nedeljna izdanja) dale ogroman publicitet. Na kraju smo došli do stanja kakvo vlada poslenjih par decenija kada vi prošto ne možete da živite od svog tog šunda.

Desi mi se da kada odem kod berberina ili kod zubara da malo prelistam sve te novine, i to je strašno o čemu oni pišu. Nije bitna više muzika, nego ko kakvu vilu ima, koliko mercedesa, da li ima silikone ili ne…To deluje katastrofalno za edukaciju naše omladine.”

Mirko Šouc rodio se 1933. u Zemunu. Rođen je sa izrazitim muzičkim talentom i vec kao mališan od pet godina virtuozno je svirao harmoniku izvodeći narodne pesme, popularnu muziku, šlagere. Tokom života  bavio se komponovanjem, sviranjem, dirigovanjem, aranžiranjem ali je najviše poznat po tome što je jedan od najboljih svetskih džez harmonikaša . Za džez ga je zainteresovao Stevan Markićević sa kojim je osnovao džez trio koji je kasnije prerastao u kvintet.

Osim što je bio muzičar,  potpisnik je i velikog broja šlagera. Pisao je  filmsku, dečiju  muziku za tv ,radio i dr. Osnovao je i vodio Zabavni orkestar deset godina, a takođe i dirigovao u Pozorištu na Terazijama.

Džez pevačica Katarina Kaćunković objavila je 2011. album pod imenom Tribute to  Mirko Šouc  koji sadrži 16 njegovih pesama iz 60- tih godina u džez i bossa nova stilu. Njena ideja bila je da “  svojom muzikom inspiriše sve ljude koji žive u gradovima da oblikuju svoju kulturu življenja prema pomalo zaboravljenim građanskim principima. “

Za Duška Gojkovića možemo slobodno reći da je on naš napoznatiji i najbolji džez muzičar ikada, i jedan od najpoznatijih i najboljih džez trubača u svetu. Rođen je u Jajcu 1931, a kao mladić dolazi u Beograd gde studira na Muzičkoj akademiji. Sa 18. godina dobija prvi angažman u Zabavnom orkestru, do 1955,  kada odlazi u Saveznu Republiku Nemačku. Na univerzitetu Berkli u Bostonu studirao je kompoziciju i aranžiranje. Njegova karijera je toliko bogata da je nemoguće nabrojati sve bendove u kojima je svirao, koje je osnivao,  sa kojim velikanima je sarađivao. Majls Dejvis, Majnard Ferguson, Vudi Herman, Keni Klark samo su neka od poznatih imena. Za sobom ima bogatu diskografiju.

Iako živi u Minhenu,  i njegova karijera je vezana za inostranstvo, nikada nije izgubio vezu i kontakt sa Beogradom. Većina njegovih projekata vezana je za ovaj grad i redovno i aktivno drži koncerte u njemu,  u saradnji sa beogradskim džez muzičarima. Mnoge njegove kompozicije i albumi inspirisani su ovim podnebljem. Njegov prefinjeni, lirski stil i virtuozna tehnika, kao i entuzijazam i neiscrpna energija su ono što ga najbolje određuje.