Četiri žene u timu zvuči kao galama | FUSNOTA

Imale smo veliko zadovoljstvo da nakon izdavanja CD-a Wonder, YU Rock! razgovaramo sa Aleksandrom Petrovski koja piše blog o digitalnim medijima i modernoj tehnologiji u našim životima, ličnom i poslovnom razvoju, putovanjima, kvalitetnim ljudima i događajima vrednim pažnje. Kompletan tekst i njene utiske nakon preslušavanja albuma ali i lajv svirke možete da pročitate ovde.

AP: Verujem da biste ih i vi prvo pitali: koji je recept da četiri žene toliko godina funkcionišu kao tim?

Aleksandra: Funkcionišemo “na note”. :)  Ima svega, najviše ljubavi, poneka svađa, bude čak i suza ili prepucavanja, ali bogatstvo emocija je nešto što nas posebno inspiriše.  Uz zajedničko sviranje u Wonder Strings kvartetu smo postajale zrelije i u međusobnim odnosima. Upoznale smo toliko dobro da praktično znamo koja od nas kako diše. Svaka je naučila kada treba da popusti, kada da pritisne ili pritekne u pomoć. Imam utisak da smo kroz odnose u kvartetu sazrevale i u svojim životima.

Ivana: Četiri žene u timu možda zvuči kao galama, ali zapravo je najbolja stvar na svetu. Mi stalno učimo jedna od druge, podržavamo se i volimo.

AP: Postoji mnogo odluka koje treba da donesete u vezi sa funkcionisanjem kvarteta: koju pesmu obraditi, gde ćete nastupati, da li da prihvatiti taj honorar… Kako pronalazite rešenje u takvim situacijama?

Mirjana: Bendovima je, baš kao i poslovnim ili sportskim timovima, potreban lider koji ima jasnu viziju i glavnu odgovornost kod donošenja odluka. Ideje su uvek dobrodošle i trudimo se da uvek zajednički odlučujemo. Iskreno, to nije uvek lak i jednoglasan zadatak, ali se onda vodimo glasom većine. Zato je i važno da postoji poverenje, pa čak i onim trenucima kada razmišljamo različitimo, verujemo i osećamo da i dalje idemo u pravcu koji smo zamislile. Baš kao i kada odlučujemo u privatnom životu, postoji million opipljivih situacija od kojih nijedna nije niti crna niti skroz bela

intervju wonder strings kvartet

AP: Zbog opisa posla i različitih priika u kojima nastupate, često nemate klasično radno vreme. Kako je živeti bez rutine i da li vam je ona uopšte bitna?

Aleksandra: Nemanje rutine je takođe rutina! A to je stil koji meni lično najviše leži. Mi se još od srednje škole pripremamo na takav način života, rad koji se po pravilu kruniše koncertima za vikend, kada ostali odmaraju. Ima dana kada sam kod kuće samo da prespavam, dešava se da povežemo nekoliko proba za redom, koncerti su u večernjim terminima, dodajem i povremena putovanja. Turneje su posebna priča. Balansirati između svih obaveza, dece, porodice je umetnost za koju je potreban visok stepen razumevanja i tolerancije.

AP: Koji su trenuci kada ste sebi rekle “show must go on”? Kako se nosite s tim što publika uvek očekuje vrhunsku zabavu, bez obzira šta se vama privatno događa ili vam samo nije dan?

Aleksandra: Violina je moj životni otklon. Koliko god mi je teško svaki put kada je uhvatim u ruke, povežem se sa njim i ona kao da me štiti od svega. Sviranje muzičare uvlači u unutrašnji svet koji donosi mir bez ozbira na ritam konkretnog dana. Bude teških trenutaka, ali nikada se nije desio taj u kome razmatram hoću li moći da sviram ili ne. Zapravo, kada mi je teško, sviranju hrlim više nego inače. A ta neobjašnjiva energija koju u Wonder Strings kvartetu proizvodimo je nešto što daje snagu i predstavlja bazu ili odskočnu dasku za sve situacije u životu.

AP: Kako se borite protiv kreativne blokade?

Danijela: Mi smo prešle tu igricu! Izazov sa kojim se borimo je nemogućnost da, najčešće zbog vremena, realizujemo sve zamisli. Šalu na stranu, kada se desi da se pomalo blokiramo, pomaže mi da se distanciram iz tekućih situacija i porazgovaram sa sestrom. Podrška porodice je za mene najveći pokretač.

AP: Šta biste poručile 18-godišnjoj sebi? Ima li nešto što biste drugačije uradile na svom karijernom putu, sada kada imate ovo iskustvo?

Danijela: Ništa! Greške iz mladosti i sva iskustva baš i postoje da bi sve što kasnije uradimo imalo veću vrednost. Ponekad prođem kroz jedan šta-bi- bilo-kad- bi-bilo film, posebno sa razmišljanjem kako bi mi život izgledao da sam ostala u inostranstvu… Mada, trenutno su sve kockice tako dobro složene da brzo okrenem ploču.

Ivana: Dobre stvari dođu ako marljivo radiš na sebi!

AP: Koja pesma vam je bila najizazovnija da je odsvirate, ali ste se baš nameračile da bude na vašem CD-u ili repertoaru?

Aleksandra: Smakova pesma “Na Balkanu”. Teška je za sviranje, aranžman za gudački kvartet je interesantno i kompleksno raspisan što zahteva veliku preciznost. Imale smo 13 tejkova, ali smo je sredile! (op. aut Sandra je u blogu opisala kako je nastao album)

Ivana dodaje: “Makedonija”!

AP: Koja muzička numera je najviše uticala na vašu ličnost i možda čak promenu stava?

Mirjana: Muzika je kao razgovor, u zavisnosti od prilike i raspoloženja biram drugačiji ritam i stil. Uz neke pesme sam odrasla, uz neku filmsku muziku sam “obilazila” nepoznate gradove. Frank Sinatra mi uvek vrati osmeh uz lice, ex YU pop-rok je skroz #WonderRocks, a ovih dana me baš “opseda” Koncert za violinu i orkestar P. Stojanovića, pripremam se za solo.

Ivana: Malerova Peta simfonija, definitivno. Zato što je satkana od svih tananih osećanja koje je ikad pretočeno u muziku.

Danijela: Postoji jedan tango koji ne sviramo često, Tango Chromatic. Nežne emocije i neka jako lepa sećanja.

<iframe width=”560″ height=”315″ src=”https://www.youtube.com/embed/j4FQX78wR3E” frameborder=”0″ allowfullscreen></iframe>

AP: Da možete da odaberete jednu numeru koju ste odsvirale, da bude s astronautima poslata na Mars, koja bi to bila?

Aleksandra: “Da li znaš da te volim”. Bilo bi lepo da se ova pesma čuje sa Marsa i stigne tamo gde treba na pravi način, a u našem pop-rok izvođenju na klasičnim instrumentima.

Napišite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>